OpenSolutions.rs

Mnogo često ljudi postavljaju pitanje šta je potrebno da bi instalirali po prvi put linux. Ne tako retko se može čuti pitanje da li može da se instalira preko Windowsa. Trebalo bi odmah u startu razjasniti da linux najbolje radi na svom fajl sistemu, tako da NTFS, FAT, FAT32 (standardni Windows sistemi) su nepožoljni kao osnova Linux sistema. To ne znači da se kasnije ne može koristiti, ali sam operativni sistem je najbolje smestiti na njemu prilagođeno okruženje. Trenutno su poznati kao linux fajl sistemi ext2, ext3, ext4 (koji je trenutno u exprerimentalnoj fazi, ali za sada se pokasuje kao odličan) i tu je RAISER FS, koji je u nekim stvarima mnogo bolji od ext2/3 sistema, ali trenutno nisam siguran u kojoj je fazi razvoja, s' obzirom da je njegov tvorac dobro zatarabljen iz nekih drugih razloga u 4 zida. Dakle moja preporuka je ext3 fs, eventualno ext4 (neću objašnjavati mnogo razlike jer bi me to daleko odvela od osnova). Ovde treba pomenuti još jedan FS, koji je sastavni deo linuxa, ali koristi se za druge stvari. SWAP je pojam koji je poznat svima onima koji su radili i u Windowsu i označavaju jedan virtulani deo memorije smešten na hard disku. Na linuxu može kao i na windowsu da se kreira swap fajl, ali ustaljena je praksa da se kreira čitava jedna particija koja će imati svoj SWAP FS.

Sve osnovne konfiguracije sistema, se nalaze u direktorijumu /etc koji pak može imati svoje pod direktorijume. Nazivi i lokacije konfiguracijskih fajlova može varirati u zavisnosti od distribucije koja se koristi, servera/demona/programa koji se koriste i od podešavanje istih. Koliko god ovo zvučalo razbijeno i čudno, ali vremenom se navikne, odnosno ako se zna šta se traži relativno će se lako pronaći.

Sve što je u unixu/linuxu se može definisati ovako: Ili je proces ili je fajl. Svi fajlovi mogu čitati, pisati po njima ili pokrenuti njihovo izvršavanje u zavisnosti od prava koje im je dodeljeno. Međutim da bi objasnio pojam prava moram da dodirnem malo uređenje korisnika. Naime, svaki korisnik u linuxu je definisan parametrima: ime korisnika, šifra korisnika, i lokacija home direktorijuma, eventualno grupi kojoj korinik pripada (u nekim distribucijama ova grupa se automatski kreira, ili se korisnik automatski pridružuje nekoj već postojećoj grupi) i podaci tipa koje je okruženje defaultno, podaci o trajnju, aktivnosti... Neki podaci su manje bitni neki više. Grupe daju određeni nivo ovlašćenja korisnika, tako npr. korisnik ako pripada apache grupi, ako je web server definisan da ova gupa kontroliše isti moći će sve što je predviđeno toj grupi. Više ljudi u istoj grupi će recimo moći bez bilo kakvih problema da rade na istom projektu, dok recimo svi koji ne pripadaju toj gurpi će eventualno moći da čitaju samo isti. Prava u linuxu se definišu za 3 grupe prava:

2.pravo koje ima grupa kojoj korisnik pripada
3.pravo koje imaju svi ostali

3. Treći, je možda i najbolji način. Pomenuo sam da je logovanje kao root veoma opasno. Druga stvar je ako ima više korisnika na vašem računaru i želite da ograničite izvršavanje "opasnih" komandi. Ima jedna lepa deviza koju se ja pridržavam, kad god mogu, a to je "root lozinku znam samo ja". Elem, ovo se može odraditi preko naredbe super user do, ili skraćeno sudo, gde pre naredbe koja se želi izvšiti kao root se ukuca sudo. U zavisnosti kako je sistem podešen on će tražiti ili vaš password ili password root-a. Ovde je dobro što vi grupi korisnika možete odrediti nad kojim naredbama tačno ima prava i time obezbediti da vaš korisnik, ili korisnička grupa nesmetano radi na sistemu, a da pri tome ne zna koji je root password.

Na neku linux distribuciju, posle instalacije, je moguće dodavati pakete sa novim programima ili upgradeovati jednostavno već postojeće pakete sa novijim verzijama programa. Ovo se može raditi ručno, odnosno većina distribucija već poseduje programe koji vam isto ovo omogućavaju da radite iz grafičkog okruženja. Naravno, uvek je bolje/lakše iz grafičkog okruženja ovo raditi, ako nizbočega drugog zato što većina novih package managera vode računa o među zavisnosti (da bi instalirao ovaj program, mora se instalirati još to,to,to i to), a na kraju krajeva i zbog toga što vi ne morate znati šta koji program radi, nego je dovoljno pročitati descriptions za taj program i sve će vam se objasniti. Pojedini menadžeri ne samo da instaliraju programe nego i svlače programe sa interneta samostalno. Ovi grafički programi "skidaju" svoje pakete sa "repozitorijuma", skraćeno repoa, koji se pak nalaze u repolistama. Ima ih više, ali generalno za najbolji (trenutno) važi synaptic koji koristi ubuntu kao osnovu, odnosno pclinux os. Zašto sam baš naveo ova dva upravo ću da razjasnim ali preko ručne instalacije.

Sećate se one konstatacije koje su 3 prve distribucije? E svaka od njih je kreirala svoj package manager, odnosno extenzije koje se pojavljuju su:
Debian - deb
RedHat -rpm
Slackware - tgz

Source kodovi nekog programa se najčešće samo spakuju u tar arhivu (tar je ne kompresovana arhiva koja bukvalno pokupi strukturu direktorijuma i fajlova i zapakuje u 1 fajl), odnosno u kompresovanoj varijanti tar.gz (gzip arhiva) tar.bz ili novija tar.bz2 (bzip arhiva) ili jednostavno zip, arj ili neka druga poznata arhiva (sve se ovo može raspakovati pod linuxom, ali se ređe viđaju).
Svaki od ovih paketa kada se kreiraju sadrže informacije tipa: Informacije o paketu (kada je kreiran, ko ga je kreirao), inforamcije o fajlu (šta se sve njime instalira i gde), dependecies (od kojih paketa zavisi), provision (koje pakete omogućava).
Većina distrobucija razvijenih od ovih početnih, zadržale su i njen package manager, šta više uglavnom paketi koji su predviđeni za matičnu distribuciju mogu se koristiti i u nekom derivatu, sa više ili manje uspešnosti. Npr. Debijan paketi se mogu uglavnom koristiti u ubuntu-u, Rpm u Centos-u... Ali treba voditi računa na onu reč uglavnom. Recimo, SuSe je nastao iz Slackwarea (još pamtim kada sam instalirao na ovaj pakete tgz formata), ali u jednom koraku su rešili da pređu na rpm. Do nedavno Suse i pored toga što je koristio rpm, više je bio slackware, nego redhat. Isto tako vi kada instalirate paket ne znači da će sve biti kao na matičnoj distribuciji. Recimo instalirate paket pod RedHat-om on će vam čak izbaciti i ikonicu u meniju, ali ako to isto želite da imate na drugoj distribuciji, morate tačno da znate u kom folderu se nalaze date ikonice za tu distribuciju, a u kome se nalaze za redhat. Po nekad ni ovo nije dosta, jer pojedini paketi koriste specifične biblioteke, tako da i pored toga što će vam se "instalirati" vi iste nećete moći da koristite. Drugi problem se odnosi na programe koji su pravljeni za drugi package manager. Bez obzira što vam sada većina distribucija nudi naredbu za instaliranje iz drugog package managera, jednostavno što će vam se dogoditi je da ako tako instalirate, vaš sistem neće videti u svojoj bazi da je program instaliran, jer svaki program koristi drugačiju bazu. Ovo je jedan problem koji muči linux od samog nastanka i pokrenuto je mnogo alternativa, projekata koje bi sve ovo uniformisali i učinili instalaciju programa na bilo koji linux jednostavnim, ali ... Vreme će pokazati.

1. ./configure
2. make

Međutim. Moja topla preporuka je da pogledate (pogotovu ako imate neku stariju verziju programa) kako je instaliran, koje su konvencije primenjivane na tim starijim verzijama i umesto 3 koraka, make install koristiti naredbu chkinstall ili checkinstall koja u principu radi pretvaranje ponuđenog u odgovarajući package manager (deb,rpm,tgz) i tek onda se instalira. Ovim dobijate da je program regularno zabeležen i u vašoj bazi za package manager, tako da ga uvek kasnije možete upgradeovati ili skinuti ako vam se ne sviđa, odnosno pošto kreira odgovarajući instalacioni fajl recimo ooffice.rpm, možete sačuvati taj rpm paket i kasnije ga instalirati gde god hoćete.

Ispada da sam zaboravio i jednu grupu source based distribucija, nastale iz Gentoo-a, kao osnovnog predstavnika iste. Gentoo je karakterističan po tome što "svlači" souce pakete, koji si definisani tkz. ebuild -ovia i koji se prema definisanim parametrima sistema kompajliraju i zatim instaliraju na vaš računar. Ovim dobijate maksimalno prilagođenu distribuciju vašoj mašini, odnosno vašim potrebama, što kudi kamo ubrzva rad na vašem računaru, ali to ubrzanje se kreće reda nekoliko procenata u sadašnjim uslovima, što nije mogo, ali ni malo. Možda glavna prednost gentoa, je maksimalno iskorišćenje resursa koje imate, tako da ako ste dobro izdefinisali flagove koje da koristi, vaš sistem će raditi maksimalno brzo, stabilno, koristeći sve resurse sa kojima raspolaže (recimo prilagođen vašem tipu, odnosno brzini procesora). Ovakve distribucije se izuzetno dobro ponašaju iz predhodno navedenih razloga i na slabijim računarima, ali za njihovu instalaciju i kasnije održavanje je potrebno odlično poznavanje računara, pogotovu linuxa.